Upravo zbog toga čin porodice Zukić koja je na tragičan način ostala bez svoje sestre i ćerke, a koja je odlučila da njene organe donira i tako spase tri života vredan je poštovanja i divljenja.Ostati bez deteta, najveća je tragedija koja može da zadesi roditelje. Bol koji tada nastaje neopisiv je rečima.

“Ko god da ju je poznavao, morao ju je voleti i poštovati, ona je to istinski dokazivala, bila je spremna pomoći svima i u svako doba dana ili noći”, ovako nam svoju prerano nastradalu ćerku Minelu opisuje Sead Zukić, njen otac.Minela je bila posebna osoba, dar od Boga. Bila je nežna, krhka, najbole je opisati rečima, bila je poput malog laneta koje je prerano napustilo ovaj svet.

.

Ona, njena mlađa sestra, verenik za koga je trebalo da se uda, njegov drug i još jedna prijateljica podleteli su pod kamion tokom preticanja vozila.Mirela Zukić iz Zavidovića u BiH, diplomirana pravnica, imala je samo 25 godina kada je nakon saobraćajne nesreće 29. 8. 2014. godine završila u bolnici.

“Pokušavajući da je spase, da odveže pojas i da otvori vrata, da je izbaci napolje, mlađa sestra se našla u tom nezgodnom položaju između dva sedišta te postaje isto tako sva polomljena, lomi ruku, povređuje nogu i ima još mnogo povreda. Ostalo troje ljudi su puno bolje prošli, hvala Bogu. Do tragedije je doslo na strašan načn, nakon dve godine traženja prilike da odradi pripravnički staž, taj dan sa svojim verenikom, mlađom sestrom, drugaricom od sestre i prijateljem od verenika, otišla je da potpiše ugovor da u petak počne raditi pripravnički rad. U ponedeljak nakon male proslave, naveče dok su preticali jedan kamion sa prikolicom, podleteli su pod drugi kamion s prikolicom. To je bila potpuno njihova krivica, vozio je njen verenik sa kojim je trebalo da se venča za 20 dana, strašna priča kao u horor fimovima. “, kaže Sead za “Blic”.

Dva dana agonije

Povrede su bile takve da su doktori saopštili da Minela ima samo jedan odsto šanse da preživi.

“Ja sam onda tražio i molio da 48 sati budem pred vratima hirurgije da čekam ponedeljak, odnosno Minelin povratak iz kome.  Bio je vikend, petak, doktori su na moje insistiranje rekli, nažalost, istinu da Minela 99% nema šanse da preživi,

Dijagnoza je bila teška, nepovratna moždana koma, ja mislim da je to bio adrenalin kada je odmah nakon nesreće tražila da vidi šta je bilo sa njenom mlađom sestrom, napravila je par koraka pa zatim pala u komu. U njoj je bila 48 sati. Dva dana nisam ni jeo ni pio ni spavao, sve vreme sam bio pred hirurgijom i čekao ishod. Ne, nisam mogao verovati da se može desiti ono najgore, nema toga roditelja na ovome svetu koji može i pomisliti da se njegovom detetu može desiti ono najgore, doktori su bili fer i dali su sve od sebe što je bilo u njihovoj moći.  “

Ako ne preživi, doniraću organe

Dva dana, čekajući i razmišljajući, doneo sam odluku da ako Minela ne preživi, ja sam odlučio da doniram Mineline organe i tako produžim njen život kroz druge ljude. Minela će za nas na taj način, živeti večno.”

Agonija čekanja na dobre vesti trajala je dva dana. Tokom tog perioda, Sead je doneo jednu veoma hrabru i ljudsku odluku – ako MIneli ne bude spasa, doniraće njene organe.

“Ja sam prvi izrazio želju da želim da doniram Mineline organe, ja nisam ni znao ko i kako može donirati organe, onda je to u Zenici bila prva transplantacija, nisu imali ni tim obučen za to. Kasnije su išli u Zagreb u bolnicu sestre Milosrdnice. Sve je rađeno pomoću video linka i radio je tim iz Tuzle.”

Kako nam je rekao, u tom trenutku nije znao kako ide ta procedura. Taj čin, bio je prva transplantacija obavljena u Zenici.

 

Spasena tri života

Kako nam Senad kaže, zbog svoje odluke se nimalo nije pokajao.Minelini organi su spasili tri života. Te porodice svake godine na datum njene smrti dolaze kod Zemića i na njeno grobno mesto.

” Kada sam doneo tu odluku nisam znao kako ću se osećati, danas, kako prođe koja godina, sve sam više siguran da sam doneo jedinu pravu ispravnu odluku. Čak, više sam nego siguran, da je bila obrnuta situacija, i Minela bi uradila sve isto ili slično. Najveći uspeh u životu je osecaj kad znaš da si nekome spasio život i da tvoje dete i dalje živi kroz druge ljude. Mi te ljude zovemo drugim Minelinim roditeljima, svake godine tri porodice dolaze na godišnjicu njene smrti u našu porodičnu kuću i idu na Minelin mezar.  Takvi smo mi ljudi, ovako, na ovaj način Minela i dalje živi kroz druge ljude.”

Ovaj korak je kod Seada pokrenuo još jedan korak – osnivanje fondacije.

” Donorske kartice za mene nisu toliko važne koliko su važni javni nastupi, životne istinite ispovesti i posećivanje što više seoskog stanovišta tj. ljudi na selima koji su manje informisani, a ja sam se nudio da to radim dobrovoljno. Odmah sam doneo odluku da osnujem Fondaciju, najviše zbog toga jer Minela to zaslužuje. Glavni ciljevi fondacije su pod broj jedan promovisanje plemenite ideje o doniranju organa, zatim pomaganje siromašnoj deci oko školovanja, plaćanja užine, stipendiranja i da od njih naapravimo korisne i vredne ljude, onda posebno borba za omladinu da se odriču od poroka kao što su droga alkohol, pušenje, kriminal.”, otkriva Sead.

Borba s verskim fanaticima

Sem porodice, nije imao podršku drugih. Ipak, kako kaže, nije odustao od svoje ideje.Početak je bio težak, jer je imao problema sa ljudima kojima je ovaj čin, suprotan verovanjima, načelima i principima. T

” Imao sam najviše problema sa verskim fanaticima, ali uspeo sam se izboriti i dobro da se nosim s time, ljudi mi se javljaju ali, po meni, nedovoljno, moglo bi puno više, bolje i uspešnije, ali ne oslanjam se puno na druge. Mogu i hoću da radim sam, naravno, uz pomoć dobrih i iskrenih ljudi. Želim ovo da naglasim, kada sam osnovao Fondaciju Minelino srce, nisam naišao ni na minimalnu podršku, imao sam osećaj gorčine kao da sam osnovao koncentracioni logor a imao sam bezbroj ideja jako korisnih i sigurno bi bile jako uspešne. “, kaže nam Sead na kraju razgovora.