Kada se pogleda sa ove distance od oko 25 godina Milan je bio poput sudbine za Andreja Ševčenka. Jer, istina je da su skauti “Rosonera” bili na “Kamp Nou” da gledaju mladog napadača, ali daleko od toga da su bili uvereni da je on pravo rešenje. Pričalo se da je neiskusan, da igrači sa prostora bivše SSSR teško uspevaju da se naviknu na Italiju, pre svega jer ih privlači sladak život. Pisali smo već o Zavarovu koji je sa sličnom aurom kao Ševčenko stigao u Juventus i nikada nije ponovio partije iz Dinama.

Ali, kada je Ševa spakovao tri gola Van Galovoj Barsi, bilo je jasno, može da igra na najvišem nivou. Berluskoni nije čekao ništa, Isplatio je preko 30 miliona sadašnjih evra kako bi dobio Ukrajinca. Treba reći da je Ševa stigao u šampionsku ekipu, potpuno neočekivano, sa Albertom Zakeronijem na klupi “Rosoneri” su te godine dobili trku sa Laciom.

Pokazalo se da Ukrajinac ima dramatičan uticaj na tim, pomogao je odlukama da odu Vea i Ganc tokom sezone, jer je već na prvom meču protiv Lećea postigao gol, zatim u onoj čuvenoj utakmici protiv Lacija u rezultatu od 4:4 da het-trik, a malo ranije je u Ligi šampiona golom srušio Galatasaraj.

Već tada je bilo jasno, da je plavokosi napadač bingo. Nikoga nije iznenadilo to što je postao prvi stranac koji je u debitantskoj sezoni osvojio titulu najboljeg strelca, u leđa su mu gledali Batistuta i Krespo. Ispostavilo se da Ševa ima naviku da postiže odlučujuće golove, taj tim Milana je bio slabiji od rivala, Lacio i Juventus su se trkali čitave sezone, ali su “Rosoneri” završili kao treći, iako su i Inter i Parma imali bolje timove. Paradoksalno, što je Ukrajinac bio bolji, Milan je delovao sve slabije, igrači su defilovali kroz klub, nesrećan spoj preživelih iz slavnih dana, Maldinija i Kostakurte, Albertini i Bobana, ali i niz fudbalera koji su kao na autobuskoj stanici prolazili kroz klub.

Berluskoni je besneo tražeči od Zakeronija koga je smenio te sezone da igra sa tri napadača, samo uz Ševu, tu su bili Birof i nesnađeni Hoze Mari, nije baš bilo lako, Milan se uglavnom trkao sa Interom za peto mesto, završio kao šesti, ali je Ševčenko da 24 gola u prvenstvu, 34 u svim takmičenjima. Naredne godine eksperiment sa Fatihom Terimom je kratko trajao, u novembru je stigao Anćeloti, a Ševčenko je dao samo 14 golova u prvenstvu. No, to je bio uvod u velike stvari. Anćeloti koji će ga desetak godina kasnije vratiti iz Čelsija u Milan, je oformio sjajan napad sa Ševom, Inzagijem, i mnogo strašnih plejeva poput Pirla, Rui Košte, Sedorfa, Redonda, taj tim je bilo uživanje gledati. Dobili su jedan od najvažnijih mečeva u klupskoj istoriji, dvomeč sa Interom u polufinalu Lige šampiona, Ševčenko je odlučivao, baš kao i u finalu protiv Juventusa kada je postigao odlučujući gol u penal seriji. Dodao je tri dana kasnije i kup Italije, savladali su Romu ponovo je bio strelac.

Misija ispunjena, pehar Lige šampiona odneo je na grob svog mentora, “pukovnika” Lobanovskog kao posvetu patrijarhu ukrajinskog i sovjetskog fudbala.

Usledili su novi trofeji, dao je gol Portu za Superkup, pa onda odlučujuči pogodak protiv Rome te iste sezone, za prvi skudeto Milana nakon pet godina. U toj godini titule Ševčenko je ponovo sa 24 gola bio najbolji strelac Serije A, ispred Đilardina i Totija. I kada je osvojio i Superkup Italije, het-trikom protiv omiljene žrtve Lacija, “Zlatna lopta” ispred Deka i Ronaldinja se našla u pravim rukama.

Do 2006. postao je drugi strelac u istoriji Milana, iza Gunara Nordala, ali ispred Rivere. Samo, Nordal je igrao pedesetih, odigrao oko 40 utakmica više, fudbal je tada bio mnogo efikasniji, on je u ligi dao 210 golova iz 257 mečeva, u Seriji A na prelazu vekova to nikome ne bi uspelo.

Sada je Ševčenko stigao da se bori sa Đenovom da ne ispadne iz lige, a ovo bi mogla da bude preporuka za klupu Milana. Na koju će jednom sesti (već je pre par godina odbio poziv dok je bio selektor Ukrajine), pitanje je samo tajminga…