Ove godine navršavaju se 28 godina od tragičnog događaja koji je odneo dva mlada života. a javnost u ondašnjoj Jugoslaviji podelio kao nikada do tada. U noći između 30. i 31. jula 1993. godine, glumac Žarko Laušević je u podgoričkom kafiću “Epl” ubio Dragora Pejovića (20) i Radovana Vučinića (19) i ranio Andriju Kažića.

Laušević je, posle više izrečenih presuda koje su ukidane pred Vrhovnim sudom Crne Gore, 2001. godine pravosnažno osuđen na maksimalnu kaznu zatvora od 13 godina, zbog prekoračenja nužne odbrane u obračunu.

Pomilovao ga je predsednik Srbije Boris Tadić 2011. godine, na osnovu bilateralnog sporazuma između Srbije i Crne Gore koji predviđa da osuđeni izdržava kaznu u zemlji čiji je državljanin. Lauševića je, da podsetimo, pred crnogorskim sudovima branio Toma Fila, jedan od najpoznatijih advokata sa ovih prostora .

Situacija se otrgla kontroli

Na jednom predavanju na Pravnom fakultetu u Beogradu, pre tri godine, Fila je tadašnjim studentima opisao svoje viđenje tog suđenja. Suđenje u Crnoj Gori, ispričao je Fila, bilo je pod uticajem “male sredine”, a situacija se, kako je ocenio, vrlo brzo otrgla kontroli. Da su se svi pridržavali Njegoševe “Zlo činiti od zla braneći se, tu zločinstva nema nikakvog”, kako je rekao Fila, postupak ne bi trajao toliko dugo.

– Ali vrlo brzo situacija se otrgla kontroli. Od širenja laži, nameštanja dokaza, loše urađenog zapisnika, da bi se kroz lokalne medije stvorio utisak da se radi o siledžiji Žarku Lauševiću i njegovom starijem bratu – rekao je advokat.

Govoreći o pomilovanju koje je usledilo godinama kasnije, Fila je rekao da je Tadić pomilovao Lauševića uz prećutnu saglasnost Crne Gore, jer nisu reagovali i nisu raspisali poternicu za Lauševićem.

Oprostio sam

Podgoričanin Andrija Kažić, koga je Žarko Laušević teško ranio te kobne noći izjavio je 2009. godine za jedan dnevni list da je oprostio slavnom glumcu.

Andrija je rekao da je tragedija, u kojoj je izgubio drugove Dragora Pejovića i Radovana Vučinića i bio povređen sa dva hica u desnu nogu i testise, za njega sada daleka prošlost.

Život ide dalje i na sreću, ja danas imam svoju sreću. Imam posao, a pre svega imam dva sina, što je najbitnije, jer se posle nesreće polemisalo da neću moći da imam decu budući da sam bio ranjen u testise. Daleko je teže onima koji su izgubili decu. Sa Pejovićima nisam u kontaktu, a Vučinići su mi komšije i znam da i oni danas imaju svoje živote. Njima jeste ostala ogromna bol za izgubljenim sinom, ali sve to postepeno ide u zaborav. Takav je život – rekao je Kažić tada.

On je tom prilikom rekao da ne želi da se vraća na događaj, posebno u razgovoru za novine i napominje da mnogo toga dešavalo od traumatičnih poslednjih dana jula 1993. godin i da je o Žarku povremeno saznavao nove vesti.

– U ovom momentu sam mu faktički oprostio. Čuo sam da živi u Americi, u Njujorku, da tamo ima neki život. Najpreciznije što mogu da kažem je da sam ravnodušan što se tiče Žarka Lauševića – ističe Andrija, i napominje da je Lauševića kao glumca rado gledao. Gledajući ga kao glumca mogu da kažem sam izuzetno cenio ono što je radio i da sam ga voleo kao umetnika – zaključio je Andrija, u jednom od retkih obraćanja za medije.

Članovi porodica poginulih bili su ogorčeni na vest da je Laušević pomilovan.

Ilinka Vučinić, majka ubijenog Radovana Vučinića, jedva je tada smogla snage.

– Tek mi je sin došao iz vojske. Bio je na ratištu… Otišao mi je 1991. u vojsku, a 1993. mi je došao. I te 1993. mi je poginuo… I kako da reagujem, kako ću da reagujem… Ne mogu.

S druge strane, te 2011. godine oglasio se i brat ubijenog Dragora Pejovića, Nebojša Pejović.

– Ipak je oduzeo dva ljudska života. Mog brata i pokjnog druga njegovog Radovana Vučinića… Ovo je stvarno tužno i tragično da je u jednoj državi osuđen, a da mu druga država daje pomilovanje – rekao je tada za crnogorske medije.

Pucao sam bez razmišljanja

– Te večeri odlučili smo da, pre nego što odemo na spavanje u sestrin stan, nešto pojedemo i popijemo po pivo. Svratili smo u kafić gde sam, kada smo naručili jelo, pitao konobaricu – Kakva je ovo galama? Čula se neka buka. Mladić koji je sedeo na zidiću kafića upitao je – Šta je bilo,momak? Kazao sam – Ništa, sve je u redu – objašnjava on.

– Ovakav dijalog je ponovljen drugi, pa treći put. Nisam učinio ništa što bi moglo da isprovocira svađu. Prišao je još jedan momak i ja sam udaren. Guran sam, vučen, udaran…Za trenutak sam izgubio svest. Sve se, procenjujem, zbilo za najviše pola minuta. Sećam se samo delova događaja, jer mi je u glavi bilo sve pomešano. Osećao sam da mi se torba koju sam u poslednje vreme uvek nosio preko ramena i u kojoj je bio pištolj – otima. Uspeo sam da izvučem oružje, repetiram, ali napad nije prestao. Pucao sam ne znam koliko puta. Imao sam užasno osećanje straha – dodao je on tada.

– Vidim zatim da moj brat leži na dva metra od mene i iznad njega onaj drugi momak koji ga bez prestanka udara nečim u glavu. Imao sam utisak da mu uzima život i pucao sam bez razmišljanja – rekao je on.

Ovo je bio odgovor na optužnicu kada je u jesen 1993. godine, u Višem sudu u Podgorici, počelo suđenje tada najvećem glumcu Jugoslovenskog dramskog pozorišta Žarku Lauševiću i njegovom bratu Branimiru. Za njega je ovaj događaj postao najteža životna uloga. Ona koja će ga pratiti celog života.