Osetio sam snažan udarac i onda prekid filma. Probudio sam se u bolnici 16 dana posle nesreće. Prvo što sam jedva uspeo da izgovorim kada sam izašao iz kome bilo je: “Tata, vodi me kući.”I dalje me prate slike užasa: krenuo sam tog jutra u školu i poslednje čega se sećam bilo je kako kamionet naleće na mene.

Ovim rečima počinje ispovest Vladimir Miletić (18) iz Bobovišta kod Aleksinca koji je zadobio povrede opasne po život 2018. godine oko 6.15 sati kada ga je nedaleko od kuće kamionetom “Isuzu D-Max” pokosio vozač Dejan K., koji je potom pobegao sa mesta nesreće.

 

 

Nakon svega, oporavio se fizički. Ali, nema više one snage kao što je nekada bila, pričaju otac i sinFOTO: BRANKO JANAČKOVIĆ / RAS SRBIJA
Nakon svega, oporavio se fizički. Ali, nema više one snage kao što je nekada bila, pričaju otac i sin

– . Strahovao sam da li ću moći opet da hodam. Korak po korak, sa fizioterapeutom i ocem, ponovo sam učio da hodam. Ali, onda su se javili problemi sa disanjem zbog duge intubacije. Nisam mogao da dišem, kao da mi je nešto stezalo grlo! Umalo se nisam ugušio. Hitno su me transportovali za Niš i ugradili mi kanilu kako bih mogao da dišem. Ali, zbog toga nisam mogao da pričam. Bojao sam se da li ću opet ikada da progovorim.Dok sam bio u komi, kao kroz maglu pamtim da sam čuo glasove kako me dozivaju. Kada sam se probudio, bio sam zbunjen, nisam znao gde se nalazim ni šta se desilo. Iz Niša, posle pet dana, prebacili su me u Aleksinac. Bio sam toliko slab, da nisam mogao da ustanem iz kreveta – seća se Vladimir teških trenutaka oporavka.

U KC u Novom Sadu operisao ga je poznati stručnjak prof. dr Rajko Jović. Posle nedelju dana, opet je mogao da govori.Kanilu u grlu je nosio puna četiri meseca, nakon nje je morao i da uči da diše. Na dva, tri dana s ocem je dolazio u Niš da je zamene.

– Nema više one snage kao što je nekada bila, nije isto. Apelovao bih na sve vozače da obrate pažnju u saobraćaju jer nekome mogu da uzmu život ili da ga unište .Bilo je teško izdržati sve to. Strahovao sam da li ću opet moći da pričam. U Novom Sadu sam bio 20 dana, jedva sam dočekao taj 25. mart prošle godine da izađem iz bolnice. Nakon svega, oporavio sam se fizički, nemam neke velike smetnje.  – kaže Vladimir.

Ne ponovila se nikome ovakva situacija. Teško mi je da pričam o tome, šta je sve propatio. Veliki je borac, alal mu vera, ja kažemFOTO: BRANKO JANAČKOVIĆ / RAS SRBIJA
Ne ponovila se nikome ovakva situacija. Teško mi je da pričam o tome, šta je sve propatio. Veliki je borac, alal mu vera, ja kažem

 

Sami, bez mame Danke

 

–  Ne ponovila se nikome ovakva situacija. Teško mi je da pričam o tome šta je sve propatio. Veliki je borac, alal mu vera, ja kažem. Vladimir se dosta oporavio, ove dve godine su bile najteže u našim životima. To je van pameti šta je sve preživeo. Dobro je prošlo sve, ali su muke bile velike, prvo njegove, pa moje. – iskren je otac.

I njegov otac Miroslav Miletić, koji ga od četvrte godine, posle smrti supruge Danke, podiže sam, sa teškom mukom priča o minulim događajima. Veli da je najbitnije da se Vladimir oporavio.